Moj baba nije imao nijedan jedini novčanik otkako ga pamtim. Deda je imao šarajtov takoreći birtaški, crn, sa više odeljaka, od kojih su neki bili nanovo ušivani, koncem debljim od fabričkog; baba je, pak, i ono malo gotovine neophodne u retkim i vanrednim prilikama kako što je odlazak u Novi Sad na sajam, ili u Orlovat na Vavedenje, nosio u džepu pantalona: vasceo njegov život tubim kao bezgotovinski. Ravnodušan prema kupovini - i provijanta, i alata, i tekstila - prepuštao ju je drugim ukućanima; novac dobijen nakon prebijanja sa Zemprozom donosio bi kući, poravnavši prethodno dug kod Milorada (koji je kupio birt od legendarnog Moca) ili u prodavnici, kod Čikice i docnije Slavka, posle toga bi se nastavljalo njegovo živovanje s onu stranu finansija: popio bi nekoliko flaša piva i vratio bi se kući: ponekad na biciklu kojim se odvezao, ponekad bi nam bicikli ljubazno sutradan doterao neko drugi.